Након прихватања српског језика (тзв. штокавице) за књижевни у Хрвата у време илирског покрета 30-их година ХIХ столећа, дакле, установљења истог књижевног језика за Србе и Хрвате, у србистици је постепено прихватана лингвополитичка парадигма о заједничком „српскохрватском” језику. Тиме се наука о српском језику на кључним научнотеоријским чвориштима нашла пред неприликама чије ће последице осећати до данашњих дана. Значајну је улогу у овоме имао део српске филолошке елите с размеђа XIX и XX столећа који се определио за југословенство. Тако ће југословенски оријентисани српски лингвисти одбацити Миклошич–Караџићево учење о српском („штокавици”) и хрватском („чакавици”) као различитим језицима, уподобљавајући свој лингвистички приступ новозацртаним идеолошким циљевима. Штавише, њихов пристанак уз југословенску идеју значиће и тада и касније углавном подилажење и додворавање хрватској страни (па и Европи), те чињење уступака на штету српских и научних и националних интереса, из не баш увек до краја јасних разлога. Као добри примери те префињене српске колаборације с југословенском идеологијом могу се издвојити поједини делови учења Ј. Скерлића и А. Белића, чему је, између осталог, и посвећен овај прилог.