Према подацима Светске здравствене организације за 2020. год., карцином је други водећи узрок смрти на глобалном нивоу, после исхемијске болести срца. Према глобалној статистици за карцином GLOBOCAN, као и према подацима о малигним туморима у Републици Србији за 2020. годину Института „Батут“, најчешћа локализација у обољевњу у мушкој популацији су плућа, док је код жена дојка. Духовност се може посматрати као двојни феномен – секуларни и религиозни. Секуларна духовност се објашњава као стање ума, усмерено ка истраживању и искуству виших вредности, док се религиозна духовност најчешће изражава кроз укљученост верника у религиозну праксу. Квалитет живота пацијента може се проценити на основу функционисања у четири сфере: физичкој, менталној/психолошкој, социјалној и духовној. У методолошком смислу, за процену квалитета живота онколошких пацијената, користи се EORTC QLQ-C30 упитник, креиран од Европске организације за истраживање и третман карцинома, док се степен духовности процењује тзв. DSES скалом или „скалом дневног духовног искуства“. Показано је да припадници хришћанске вероисповести, код којих је онколошки третман дао позитиван резултат, тврде да им је вера у Бога помогла у „јачању унутарње снаге и исцељењу“. Такође је потврђено да ови испитаници имају „снажан осећај за сврсисходност свог страдања, као и да је то страдање део вечног плана Створитеља.“ Истраживања показују и да је ниво духовности у позитивој корелацији са здравственим стањем оболелих од карцинома различитих локализација и њиховом проценом квалитета живота. У вези са тим, наводи се да је осећање унутрашње кохерентности, као и везе са Богом, у позитивној корелацији са квалитетом живота, у смислу когнитивног, емоционалног и социјалног функционисања. Медицинска литература, премда обилује истраживањима на пољу корелације несоматских са соматским карактеристикама оболелих од карцинома, често нејасно диференцира психолошке од духовних параметара, доводећи их неретко у исту раван. Притом ретко или нимало не узимa у обзир суштинске аспекте религиозности, као што је практиковање светих тајни у хришћанству, што свакако треба размотрити као део методолошког приступа у даљим истраживањема. Такође би требало анализирати појаву и учесталост покајања у свим фазама болести чиме би се, вероватно по први пут у медицинској литератури, евалуирала веза покајања (као суштинскe променe односа према Богу) са током и исходом малигне болести.