Research indexJournal article
Метал у метал, прича без краја: симболичке праксе, трансформације и третман металних предмета у оставама касног бронзаног доба
Коледин, Путица
Гласник Српског археолошког друштва1 Jan 2026Open access
NobleIDark:/48914/w1/20261105/B7917FBDDOI10.18485/gsad.2026.42.2
Метал у метал, прича без краја: симболичке праксе, трансформације и третман металних предмета у оставама касног бронзаног доба
Коледин, Путица · Гласник Српског археолошког друштва · 2026
NobleIDark:/48914/w1/20261105/B7917FBDDOI10.18485/gsad.2026.42.2
Abstract
Фрагментација предмета у оставама показала се као културно обележје које је саставни део значења и сврхе одлагања предмета. Постоје два главна разлога за фрагментацију предмета, одвајања метала у сврху рециклирања, или као религијска пракса која има за циљ њихово уклањање из свакодневне употребе те повезивање са натприродним и божанским. Намерно уништавање мења изворну намену предмета, због чега остаје нејасна и стварна функција остава. Оставе „отпада”, као збирке сировог материјала, могу се тумачити као дугорочне акумулације заветних предмета. Елементи оставе, посебно они састављени из више делова, поседују вишеслојна значења која се протежу ван њихових појединачних карактеристика. Издвојена су четири различита типа третмана предмета: запуњени предмети (секире, тулци, лим), предмети кроз које је провучена или обмотана жица, различити предмети повезани у целину и физички трансформисани предмети. Период Ha А (од 13. до 12. века п. н. е.), у југоисточној Европи обележен је великим бројем остава, које без обзира на величину имају хетерогену природу и садрже знатан проценат фрагментованих предмета. Очување одређених компоненти у овим издвојеним категоријама предмета сугерише намерну пренамену предмета, као симболичке елементе. Они ће се уградити у нове творевине, или задржати као материјалне реликвије, наглашавајуцћи отелотворење значења која се протежу изван њиховог непосредног физичког облика. С обзиром на ово, ригидна категоризација остава као „ритуалних” или „неритуалних” постаје нерелевантна, показујући да су ритуалне праксе биле уткане у ткиво свакодневног живота.